Uvod

Dosad je Intel izbacivao samo hardwerske optimizacije za svoje procesore
pod nazivima MMX i SSE, dok je ovo prvo hardversko poboljšanje izvedeno još
od pojave prvih Pentium procesora, ako ne računamo implementaciju cache
memorije na jezgru i smanjivanje proizvodnog procesa. Svi smo čuli za višeprocesorske
sustave koji imaju mogućnost dijeljenja operacija na nekoliko procesora tako
da je sveukupno procesorsko vrijeme ustvari zbroj svih procesora na samom stroju,
otprilike kao da na mašini od četiri procesora radi jedan koji je četverostruko
brži. Za upotrebu takvih mašina dosad su vam bili potrebni neki serverski chipsetovi
i neki od procesora koji i nisu baš povoljni za kupnju (MP od AMD-a ili Xeon
od Intela). I same aplikacije moraju biti pisane tako da podržavaju višeprocesorski
mod jer ih inače one same neće prepoznavati (što će se pokazati jednom od boljki
HT tehnologije u daljnjem tekstu) više od jednog procesora. Tako da sa neoptimiziranom
aplikacijom ustvari iskorištavate samo jedan procesor dok je drugi totalno nevidljiv
za sam program ili obavlja istovjetni posao kao i prvi procesor.Ta tehnologija
je još uvijek aktualna na velikim poslužiteljima i kompjutorima koji zahtjevaju
veliku procesorsku snagu. Sve do sada jer dolazimo do najnovijeg Intelovog djeteta.

HT ili Hyper Threading je najnovija Intelova izmišljotina. Na svu sreću nije
nikakva patka na koju bi se trebali navući kupci nego uistinu svrsishodno rješenje.
Cijela stvar se bazira na višenitnom programskom kodu. Opazite da se ne govori
o višeprocesorskom nego o višenitnom kodu. Sami procesor sadrži dvije odvojene
procesorske jedinice koje mogu u realnom vremenu obaviti dva zadatka (znači dvostruko
više od jednog procesora) Višenitni programski kodovi mogu vrlo dobro iskoristiti
taj način rada jer istovremeno izvršavaju dvije funkcije. Ajmo uzeti banalni
primjer koji inače ne drži vodu u realnom životu ali nam slikovito može pojasniti
stvar. Uzmimo da reproduciramo neki video zapis koji na mediju ima separatno
zapisan video i zvučni zapis ali koji su kodirani-kompresirani. Kako procesor
pristupa jednom pa drugom zapisu odvojeno, mora doći do zastoja i trzanja slike.
Ali ako procesor može istovremeno obavljati dekodiranje slike i zvuka, do zastoja
ne dolazi jer se obadvije funkcije izvršavaju istovremeno. Otprilike bi sve
to trebalo biti tako i u realnom životu. Za to vam treba neki od Windowsa (nikako
ne 98 i ME) i program koji iskorištava HT.

Moram priznati da sam ovu sliku posudio sa Tom’s Hardwarea jer nikako
nisam sa našom digitalnom kamerom tipa Fred Kamenko uspio poslikati
ovaj detalj. Da priče o dva virtualna procesora nebi bile samo priče eto i dokaza.
I sama ploča vidi dva procesora brzine 3.06GHz. Naravno, da biste vidjeli ovo,
morate imati uključen HT. Na pločama koje su u mogućnosti prihvatiti HT procesore,
postoji postavka koja omogućuje uključivanje i isključivanje HT-a. Pomalo čudna
opcija ali barem korisna za nas po pitanju benchanja.