Kao i kod prošle generacije Intelovih čipseta, dok high-end čipset Alderwood
ima samo jednu inkarnaciju (Intel 925X), mainstream čipset Grantsdale dolazi
"upakiran" u tri varijante – 915G sa integriranom grafikom i podrškom
za diskretnu grafiku na PCIe sabirnici, 915GV sa integriranom grafikom bez
mogućnosti nadogradnje, te 915P bez integrirane grafike. Prema nekim Intelovim
dokumentima navodno postoji i slabija verzija čipseta Alderwood koja nosi oznaku
925P na kojoj je dopušteno korištenje procesora sa 533-megahercnim FSB-om, ali
s obzirom na to da na ovakvu informaciju nismo naišli više puta, nismo sigurni
u njenu pouzdanost. Kad smo već kod raznih modela procesora red bi bio da naglasimo
jednu od najvećih razlika Alderwooda i raznih varijanti Grantsdalea, a to je
kompatibilnost sa različitim verzijama Pentium 4 procesora. Radi se o tome da
Alderwood podržava samo nove LGA 755 procesore sa 800-megahercnim FSB-om dok
ćemo na Grantsdale moći ugrađivati procesore sa 800-megahercnim ili 533-megahercnim
FSB-om (slabije verzije Prescotta i Celerone D) i to u dva utora – starom Socketu
478 i novom Socketu T. Naravno, ne postoji nikakav tehnički razlog zašto Alderwood
ne bi znao rabiti Socket 478 procesore, no Intel se odlučio na ovakvo agresivno
tržišno skaliranje zbog toga što je čipset ionako namijenjen korisnicima kojima
pri nadogradnji konfiguracije novac nije preveliki problem pa će uz novu matičnu
ploču kupiti i novi procesor (i sve ostalo što treba).

Druga razlika između dva čipseta je podržani memorijski standard. Uz Alderwood
je nužno upariti DDR2 memoriju koja kucka na taktu od 400 ili 533 MHz dok je
Grantsdale puno fleksibilniji – osim navedene DDR2 memorije prima i klasične
DDR module brzine 333 ili 400 MHz. Doduše, unatoč Grantsdaleovoj memorijskoj
fleksibilnosti sumnjamo da će se na tržištu pojaviti matične preveliki broj
ploča koje podržavaju instalaciju dva oba tipa memorije, no i ovakvo je rješenje
bolje od "prisilnog" kupovanja novih memorijskih modula. Za sada takve
ploče nude ASUS, MSI i Gigabzte. Oba čipseta imaju dvokanalni memorijski kontroler
koji je sposoban adresirati maksimalno 4 GB memorije, a "rezanje"
jednog kanala vjerojatno možemo očekivati ako se Intel odluči za izdavanje nekakvog
ultra low-end čipseta kao što je bio Intel 848P.

Ako zanemarimo integiriranu grafiku o kojoj ćemo pričati malo kasnije u ovom
tekstu, zadnja razlika između Alderwooda i Grantsdale sadržana je u nečemu što
bi bez problema mogli nazvati PAT II (Performance Acceleration Technology).
Ako se malo prisjetimo tehnikalija vezanih uz Intelove čipsete generacije 8xx
sjetit ćemo se da je PAT feature koji je korišten na čipsetu Canterwood (Intel
875P), a omogućavao je nešto bolje performanse putem optimizacija memorijskog
kontrolera odnosno skraćivanja vremena pristupa memoriji. Prema Intelu PAT nije
bio omogućen u jeftinijem čipsetu Springdaleu (865), no većina je proizvođača
matičnih ploča ipak uspjela "otključati" ovaj feature nazivajući ga
u svojim BIOS-ima raznim imenima poput "turbo", "ultra"
i slično. Alderwoodov PAT Intel sada naziva "performance enhancements"
što i nije baš neko zvučno ime već samo otrcani epitet, no Intelovci valjda
znaju što rade. Sve u svemu dotični se feature bazira na mogućnosti memorijskog
kontrolera da bolje kontrolira protok podataka između čipseta i memorije odnosno
da dinamički aranžira podatke već spremljene u memoriju tako da ih je lakše
dohvatiti. Zvuči previše generički? I nama također. Nažalost, o dotičnom featureu
nismo više ništa mogli saznati, što zbog toga što se jako "volimo"
sa Intelovim PR-om, što zbog toga što u službenim Intelovim specifikacijama
čipseta Alderwood nema ni riječi o dotičnoj tehnologiji.

i925x diagram

i915g diagram


i915 diagram